Hrana koja ostane između zuba postača nakon što osvane ima dva stanja:
Prvo: da ta hrana bude toliko sićušan komadić da ga je nemoguće ispljuvati. Ako bi postač progutao nešto slično ovome to mu neće pokvariti post, jer, nije moguće sačuvati se od toga, te zbog toga dobija propis pljuvačke (gutanje pljuvačke ne kvari post). Rekao je Ibn Munzir: ”Učenjaci su svi složni oko ovoga”
Drugo: da bude mnogo komada hrane i da ih postač sa lakoćom može ispljunuti. U ovom slučaju, ako ih proguta namerno pokvariće post i to je govor većine učenjaka. Rekao je Ebu Hanife za ovakav slučaj: “Ne kvari se njegov post zato što mora nešto ostati između zuba od onoga što jede, nije moguće da se sačuva od toga, te je to slično onome što prođe sa pljuvačkom.”
Kažemo (hanbelijska pravna škola): ako proguta svojevoljno hranu koju je moguće ispljunuti, a pritom je svjestan da posti, pokavriće gutanjem tih komadića hrane svoj post, isto kao kada bi počeo ponovo jesti. Ovo se razlikuje od onoga što prođe sa pljuvačkom od sićušnih komadića jer ih je nemoguće ispljunuti. Ako neko kaže: “I to se može ispljunuti”, odgovor je: nije moguće ispljunuti svu pljuvačku, a ako bi se postaču zabranilo gutanje pljuvačke, on to ne bi bio u stanju.
Iz knjige El Mugni imama Ebu Kudame el Makdisija
