Jedne prilike jedan od šejhova se zadesio u Rijadu, i pošto je bilo kasno (negdje oko 2 sata iza ponoci) odluci da prespava kod šejha Ibn Baza, rahimehullah. Kada sam doša pred vrata, samo sam tiho pokucao, a jedan od šejhovih ucenika mi otvorio vrata, pokazjuci mi da budem tih. Kada sam se smjestio, nakon pola sata, niz stepenice je išao šejh, u rukama je nosio tablu nakojoj je bio hljeb, riža i caj, a vodila ga je njegova žena jer je bio slijep.
Šejh je rekao:“U ovoj kuci musafir ne smije gladan zaspati“. Pa je sišao i zajedno sa mnom jeo kao sa svojim djetetom, a cisto sumnjam da je cuo da sam uopšte uša ili došao. – Jedne prilike kod šejha Ibn Baza, rahimehullah, bili su gosti iz svih društevnih slojeva od ministara do ucenjaka. Sa jednim od tih gostiju bio je tu i vozac tog gosta koji je bio porjeklom iz Sudana. Covjek je bio skroman tu je bio da zaradi svojoj porodici hljeb.
Vazac je htio da se poselami sa šejhom, pa ga je šejh stavio da pored njega sjedne, a nakon toga šejh je zanemario sve goste a posebnu pažnju je posvetio ovom covjeku, razgovarajuci sa njim o stanju u Sudanu, o poljeprivredi, zemljoradnji, vocu, povrcu ma o svmeu što je taj vozac poznavao.
Pricao je šejh Nasir Omer, na jednom sijelu slijedece stvari: „Ovo što cu vam sad ispricati, je samo pouka nama, koliko je tom covjeku bila briga ummeta i stanje muslimana, radi se o šejhu Ibn Bazu rahimehullah. Ja sam ga poznavao 20.god. i za tih 20 godnina nikada nije uzeo niti dana jednog odmora, nikada. Spomenut cu slucaj koji se meni desio u vezi šejha rahmehullah, dok sam bio još student. 1391.god. hidžretske, ja i nekoliko mojih prijatelja smo se uputili prema Medini, kako bi se sreli sa šejhom Ibn Bazom.
Došli smo u Medinu u cetvrtak navece, klanjali smo sabah u Poslanikovoj, salallahu alejhi ve sellem džamiji i poslije sabaha smo sacekali da šejh izade iz mesdžida. Kada je izašao, prišli smo mu, selamili se i rekli:“Uvaženi šejh, imamo pismo za vas, htjeli bismo da vas sretnemo i sa vama popricamo“.
Šejh nam odgovori:“Draga moja djeco, danas je petak i petak je kod mene rezervisan za druženje sa mojom djecom, pa ako možete da mi dodete sutra (subota) na univerzitet (jer je tada bio dekan), pa cu vas primiti“. Moj kolega mu rece: “Ali šejh, mi smo musafiri, iz Rijada smo došli (do Medine 1000 km) moramo sura na predavanja i mi, pa ako možete ikako da nas danas primite“.
Šejh Ibn Baz slegnu ramenima i rece:“Ako mi dodete oko devet sati danas, naci cu vremena da vas na kratko primim“. Rekao sam ovom bratu što se šejhu obracao: “Nisi trebao onako šejha zahmetiti, subhanAllah, danas je on sa djecom i ženama svojim…“. Medutim dogovor je pao..i dok smo išli prema šejhovoj kuci, u glavi zamišljam šejha kako sjedi oko njega su njegova djeca i tako…dok nismo stigli pred vrata od njegove kuce. Pokucao sam malo jace..kad se vata sama otvoriše. Iz kuce izade covjek, bio je oskudno obucen. Bio sam se prepao da nisam kucu pogriješio, pa sam pitao jel ovo kuca Ibn Baza, a on mi rece:“Da. Jeste, udite. Zašto kucate, ova kuca je uvijek otvorena za sve.“
Ušli smo u kucu i u njegovu sobu, kad smo ušli, soba je bila krcata narodom, predali smo šejhu pismo, a on nam rece: “Kod mene ste na rucku“. Klanjali smo džumu, kad moj kolega veli da idemo opet kod šejha nazad u kucu jer nas je pozvao.
Rekao sam mu: “Wallahi je sramota, šejhu smo oduzeli prijepodne, sad on ruca sa svojom porodicom sigurno“. Medutim, opet sam na karju pristao i otišli smo. Kad smo opet ušli, soba je bila puna ljudi, sjeli smo a šejh je rekao, gdje su oni musafiri iz Rijada, pa nam je sve trojici rekao imena, a onda je naredio da nam se donese rucak. Uvijek je ostavljao vrijeme za druge, nikoga nikad nije odbio subhanAllah, jedan od njegovih bliskih ljudi kaže: “58 godina šejh nije uzeo nikada slobodnog dana“.
Tako mi Allaha, sa njim sam se družio 20 godina nikada ga nisam cuo da price o trgovini, autima, kucama,…osim ako je u pitanju korist za muslimane..samo je pricao hajr i puno se brinuo o stanju muslimana.
Šejh Ibn Baz, je samo 4-5 sati spavao, ostalih 20 sati je provodio u ibadetu, predavanjima i cinjenja hizmeta muslimanima. Nakon što je ispunio uslove za penzionisanje, on je i nakon toga, punih 17 godina radio kako bi samo pomagao islam i muslimane. Prica jedan od njegovih ucenika:
Ja i šejh Ibn Baz, došli smo u Meku i ja sam mu citao poglavlje iz fikha o kupoprodaji (jer je šejh tako ponavljao pošto je bio slijep), od jacije pa sve do 11 sati noci. Nakon moga citanja šejh rece: “Umorili smo se zar ne“?
Ustvari šejh nije bio umoran, nego je tako rekao zbog ucenika koji je jedva gledao ocima. Odgovorio sam:“Da“. Šejh rece: “Onda cemo spavati“. Ovaj ucenik veli: “Ja sam zaspao a šejh je ostao klanjati, probudio sam se u 1 sat noci šejh je klanjao, probudio sam se pred sabah šejh je bio na istom mjestu i klanjao…“
Prica jedan od putnika iz Taifa koji je putovao zajedno sa šejhom ibn Bazom do Rijada, pa su stalu da odmore na jedno odmaralište. Kad su stigli. Šejh rece: “Izgleda da smo baš umorni“. Nakon što smo jeli i klanjali jaciju, otišli smo spavati a šejh je ostao klanjati…kad sam se probudio negdje oko 3 sata da odem u WC, šejh je bio na istom mjestu i klanjao….tako do sabaha..“ Jedne prilike, šejhu je došlo pismo iz Filipina i u njemu žena veli da su joj kršcani ubili muža i bacili ga u bunar te je ona ostala sama s djecom i u teškom je stanju..kada je pismo procitano..šejh je zaplakao, te odmah naredio da se iz ministarstva finasija pošalje novcana pomoc a naredio je da se od njegovih plata uzme 10 000 rijala (oko 5000 km) i pošalje toj ženi pod hitno.
Šejh Abdulaziz ibn Baz jednom je zatražio da mu se donese ”Kitabul-iman” od šejha Ibn Abdulvehhaba. Kada su donijeli, šejh reče: “Otvori tu i tu stranu!”, označivši tačan broj stranice, i reče: “Čitaj mi dvanaesti red!”, a potom zatraži da mu se pročita i fusnota te je na kraju rekao: “Knjigu ‘Kitabul-iman’ posljednji put sam pročitao prije 40 godina…”
Preuzeto sa: Džemat Sabah
