Rekao je Uzvišeni Allah:
„A kada se uči Kur'an, vi ga slušajte i šutite – da bi vam milost ukazana bila“ (El-A'raf: 204).
Rekao je šejh Es-Sa'di:
Ova naredba je općenita i obuhvata svakog onog ko čuje da se Allahova Knjiga uči, te mu se, uistinu, naređuje da je sluša i šuti, a razlika između slušanja i šutnje je ta da se po vanjštini šutnja ogleda u ostavljanju razgovora i svega onoga što odvraća od slušanja. Dok se slušanje ogleda u tome da svoj sluh, srce i razmišljanje potpuno preusmijeri i preda onom što sluša.
I doista, onaj ko bude posjedovao ove dvije stvari kad god se Allahova Knjiga bude učila, on će, zasigurno, postići veliki hajr, temeljito znanje, konstantno i obnovljeno vjerovanje, povećanje upute, i basiret (ispravno viđenje) u vjeri, te je zbog toga Uzvišeni Allah uvjetovao postizanje Njegove milosti ovim dvijema stvarima (tj. slušanjem i šutnjom), i ovo ukazuje na to da onaj kome se bude učio Kur'an, pa ga on ne sluša niti šuti, takav je lišen rahmeta, i zaobišlo ga je veliko dobro.
A najpritvrđenije slušanje i šutnja prilikom učenja Kur'ana jeste upravo kada imam uči Kur'an glasno u namazu, tada je musliman obavezan da šuti (i sluša), i to do te mjere da su neki učenjaci čak kazali: „Da šuti je preče nego li da uči Fatihu ili nešto drugo.“
Tefsir Es-Sa'di (1/14)
