Naslovnica Opšti mudžtehidi Ibnul-Kajjim el-Dževzijje Stvari koje su suprotne saburu, koje ga uništavaju i umanjuju (Ibnul-Kajjim el-Dževzijje)

Stvari koje su suprotne saburu, koje ga uništavaju i umanjuju (Ibnul-Kajjim el-Dževzijje)

142
Strpljivost

Ako strpljivost znači sprečavanje jezika od jadanja nekom drugom osim Allahu, sprečavanje srca od ljutnje, ekstremiteta od udaranja lica, deranja odjeće i sl., onda nasuprot njemu stoje stvari iz ove skupine.

Strpljivosti je, dakle, oprečne jadanje stvorenjima. Kada se čovjek požali na svoga Gospodara čovjeku, požalio se na Onoga Ko je milostiv onome ko nije milostiv prema njemu.

Strpljivosti nije oprečno jadanje Allahu, kao što je navedeno o jadanju Jakuba: “…i ja se neću jadati.” Isto tako, obavijestiti nekoga o svojem stanju kako bi nam taj pomogao, uputio, založio se na otklanjanju problema, to nije oprečne saburu. Bolesnik se žali doktoru na svoje probleme, oštećeni se žali nadležnima na svoju štetu, unesrećeni se žali onome za koga smatra da mu može otkloniti nesreću…

Božiji Poslanik, alejhisselam, kada bi dolazio kod bolesnika, pitao bi ga kako je i rekao: „Kako se osjećaš?” Ovo je raspitivanje i traženje informacije o njegovom stanju.

A da li jecanje narušava sabur? O tome postoje dva predanja od imama Ahmeda. Ebu Husejn smatra da je to pokuđeno, jer se od Tavusa prenosi da je osuđivao jecanje tokom bolesti. Mudžahid kaže: “Sve što čovjek kaže, bit će mu zapisano, čak i jecanje u bolesti.” Zastupnici ovog mišljenja kažu: “Jecanje je posredno jadikovanje i ono je suprotno strpljivosti.” Abdullah, sin imama Ahmeda, kaže: “Otac mi je u svojoj posljednjoj bolesti rekao: ‘Iznesi mi knjigu Abdullaha ibn Idrisa.’ Ja iznesoh knjigu. ‘Izvadi hadise Lejsa ibn Ebu Sulejma.’ Ja ga poslušah. ‘Pročitaj mi Lejsove hadise’, reče mi. Ja počeh čitati: ‘Rekao sam Talhi: ‘Tavus je osuđivao jecanje u bolesti. Nije mu se čuo glas sve dok nije umro.” I ja nisam čuo svoga oca da jeca u bolesti sve dok nije umro.”

Drugo predanje: to nije pokuđeno i ne kosi se sa saburom. Bekr ibn Muhammed prenosi od svoga oca da je Ahmed pitan o bolesniku koji se žalio na bolove. “On mu reče: ‘Je li Božiji Poslanik alejhisselam nešto rekao o tome?’ Odgovori: ‘Jeste’. U hadisu koji prenosi Aiša kaže se: ‘Kako me boli glava!’1, i on je to odobravao.”

Mirvezi kaže: “Došao sam kod Ebu Abdullaha, koji je bio bolestan i upitao sam ga kako je. Njemu se oči napuniše suzama i poče mi pričati o bolovima koje je osjećao prethodne noći.” Rješenje ovoga jeste to da se jecanje dijeli na dvije vrste: jecanje jadanja, i to je pokuđeno, i jecanje opuštanja i pražnjenja bolova, što nije pokuđeno, a Allah najbolje zna.

U jednom predanju stoji: “Kada se bolesnik zahvali Allahu, pa zatim kaže šta ga muči, to nije jadanje.” Šekik el-Belhi kaže: “Ko se požali na nesreću koja ga je zadesila nekom drugom osim Allahu neće u svom srcu osjećati slast pokornosti Allahu.”

* * *

Dvije su vrste žalbi: žalba riječima i žalba postupcima, koja je, vjerovatno, opasnija. Zato Poslanik ﷺ naređuje da na čovjeku treba da se vide tragovi Allahove blagodati. Najgora od svega jeste žalba Gospodaru kada je čovjek dobro. To je najgore stvorenje kod Allaha. Imam Ahmed prenosi od Abdullaha ibn Jezida, kome Kehmes ibn Abdullah ibn Šekik prenosi da je Ka'b el-Ahbar rekao: “Najbolje je govoriti subhanallah, a najgore izostavljati.” Pitaše Abdullaha: “Šta znači govoriti subhanallah?” “Izgovarati: Subhanallahi ve bihamdihi tokom govora.” “A šta znači izostavljanje?” “Kada ljudi žive dobro, a kažu da su loše kada ih pitaju kako su.”

* * *

Od stvari koje su oprečne saburu jesu ove: deranje odjeće od jada, udaranje lica, pljeskanje dlanovima, brijanje glave i proklinjanje. Zato Poslanik ﷺ proklinje onoga ko viče u nesreći, brije glavu i dere odjeću. Strpljivosti ne smeta plač i tuga. Uzvišeni o Jakubu kaže:

“A oči su mu bile pobijeljele od jada, bio je vrlo potišten.” (Jusuf, 84)

Katada kaže: “Bio je potišten od tuge i nije govorio ništa osim dobra.” Hammad ibn Selema prenosi od Alija ibn Zejda, kome Jusuf ibn Mihran prenosi putem Ibn Abbasa da je Poslanik ﷺ rekao: “Doista, koliko god oko plače i srce tuguje, to je od Allaha i iz milosti. A ono što je od ruke i od jezika, to potječe od šejtana.”2

Hušejm prenosi od Abdurrahmana ibn Jahjaa, on od Hassana ibn Ebu Džebela da je Božiji Poslanik ﷺ rekao: “Ko se žalosti i nije strpljiv…”3

Halid ibn Ebu Osman veli: “Kada mi je umro sin, Seid ibn Džubejr vidio me je umotanog lica. Reče mi: ‘Ne umotavaj se, to je predavanje nesreći.'”

Ubejdullah ibn Umejr kaže: “Nije gubitak strpljenja kada oko zasuzi i srce obuzme tuga. Gubitak strpljenja jeste loše govoriti i loše misliti.”

Kasima ibn Muhammeda4 pitali su o gubitku strpljenja, pa je odgovorio: “To je loše govoriti i loše misliti.”

Jednom basrijskom sudiji umro je sin, pa se kod njega okupiše učenjaci i pravnici i počeše razgovarati o tome kako se poznaju strpljivi i slomljeni čovjek. Saglasili su se da je slomljen onaj ko nakon nesreće izmijeni neku od svojih navika. Husejn ibn Abdulaziz el-Huri kaže: “Umro mi je dragi sin, i ja rekoh njegovoj majci: ‘Boj se Allaha i očekuj nagradu za njega.’ Ona reče: ‘Moja nesreća je suviše velika da bih je pokvarila predavanjem.'”

Abdullah ibn Mubarek veli: “Jedan čovjek dođe Jezidu ibn Jezidu i nađe ga kako klanja dok mu je sin na samrti. Reče mu: ‘Sin ti umire, a ti klanjaš?’ On reče: ‘Kada čovjek redovito izvršava neko djelo i izostavi ga jednog dana, to je prekršaj.'”

Sabit kaže: “Abdullah ibn Mutarrif doživio je nesreću, i primijetio sam da je veoma lijepo izgledao i mirisao. Kada mu to spomenuh, on reče: ‘Nagovaraš li me, Ebu Muhammede, da se pokorim šejtanu i da mu pokažem da me je povrijedio? Tako mi Allaha, Ebu Muhammede, kada bi mi dao sav dunjaluk, pa mi ga onda oduzeo i na ahiretu me napojio jednim gutljajem, sve to mi ne bi bilo vrijedno tog gutljaja.'”

Strpljivost se umanjuje i ispoljavanjem nesreće i govorenjem o tome. Skrivanjem toga postiže se srž strpljivosti.

Hasen ibn Sabah u svom Musnedu prenosi od Halefa ibn Temima, kome Zafir ibn Sulejman od Abdulaziza ibn Ebu Revada prenosi da je Nafi ibn Omer putem Omera prenio da je Božiji Poslanik ﷺ rekao:

“Dobročinstvo je skrivati nesreće, bolesti i sadaku.“5 A rekao je i da je prepuštanje tuzi znak nedostatka sabura. Iz drugog izvora Hasan bilježi da je Poslanik ﷺ rekao: “Dobročinstvo je skrivati nesreće. A onaj ko se prepusti tuzi, nije strpljiv.”6

Jedan je čovjek došao kod Davuda et-Taija i našao ga u postelji kako se trese. Reče mu: “Allahovi smo i Njemu se vraćamo.” “Prestani!”, povika Davud. “Ne govori nikom o ovome.” Već četiri mjeseca bio je u postelji i niko za to nije znao.

Mugira kaže: “Ahnef se žalio svome amidži na zubobolju i to mu je nekoliko puta spominjao. Ovaj mu reče: ‘Što mi to ponavljaš? Ja ne vidim na jedno oko već četrdeset godina i nikome se nisam požalio na to.'”

* * *

Strpljivosti je suprotna malodušnost u nesreći i škrtarenje u bogatstvu. Uzvišeni kaže:

“Čovjek je, usitinu, stvoren malodušan: kada ga nevolja snađe, brižan je, a kada mu je dobro, nepristupačan je…” (El-Mearidž, 19-21)

Dževheri kaže da je malodušnost najgori oblik nedostatka strpljenja. U hadisu se kaže: “Najgori je rob škrtica od malodušnosti i kukavica nepopravljivi.”7

Ovdje imamo smisleni i izražajni aspekt. Izražajni je aspekt to što je škrtica opisan kao malodušan. Malodušan je, dakle, onaj ko je škrt. A sa smislenog aspekta, škrtost i kukavičluk najlošije su ljudske osobine, naročito ukoliko je škrtost malodušna, tj. ukoliko vodi do malodušnosti, i ukoliko je kukavičluk nepopravljiv, doslovno, ukoliko pomjera srce s mjesta. Taj čovjek nema razumijevanja, hrabrosti niti koristi ikome svojim tijelom i imetkom. On nije sposoban ni za šta. Škrtost, strah, pohlepa i prestravljenost izbezumili su ga. A malodušnost je kada npr. čovjeka obuzme glad, i on odmah ispoljava taj osjećaj i ne može ga trpjeti; kada ga zadesi bol, odmah se žali i razglašava to; kada ga neko ugrozi, on se odmah podredi i pokori. Kada ga zadesi glad, odmah se predaje i počne žaliti na to. Kada ugleda nešto za sebe, brzo poleti k tome i, ako ga prisvoji, stavi ga na mjesto svoje duše. On nema ni ustrajnosti ni skrupula. Sve je to rezultat malodušnosti, mizernosti i ništavnosti duše u tijelu, sakrivanja i ponižavanja, neka je Allah na pomoći.

Iz “Knjige uputa za strpljive i zahvalne”
Autor: Ibnul-Kajjim el-Dževzijje

1 Buhari, 5666.

2 Ahmed, 1/335 i Kenzul-ummal, 42476.

3 Ithaful-ešraf, 9/537 i Ed-Durrul-mensur, 4/31.

4 Ebu Muhammed Kasim ibn Muhammed ibn Ebu Bekr es-Siddik, jedan od sedmorice medinskih fakiha (umro 107. god. po H.).

5 Sujuti, El-Džamius-sagir, 2/165.

6 Ibid, 1/139.

7 451 Ahmed, 2/302 i Ebu Davud, 2511.