Propis odbrane svoje časti
Pitanje: Koji je propis ako se nađem u kući ili na ulici sa svojom majkom ili sestrom i napadne nas naoružan čovjek, a ja nisam u stanju da mu se oduprem? I kada sam obavezan da ga napadnem ili ubijem? Ili ako bi prošao pored žene na ulici koja je napadnuta ili joj neki čovjek prebacuje, a ja nisam u stanju da joj pomognem, ili ako bih sreo djevojku koja je oskudno odjevena, a ja ne znam dali je muslimanka ili ne, svejedno od mene zatražila da joj pomognem ili ne, i svejedno je onaj koji joj prebacivao bio jedan ili bilo ih je više, a budu naoružani. Šta je na meni obaveza da preduzmem u spomenutim situacijama, pojasnite mi sa dokazom?
Odgovor:
Kao prvo: islam je propisao odbranu časti, pa makar se to ne moglo ostvariti osim da napadač bude ubijen, ili da onaj koji stane u odbranu bude ubijen.
Se'id ibn Zejd prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem rekao: “Onaj ko bude ubijen braneći svoj imetak – on je šehid, onaj ko bude ubijen braneći svoju porodicu – on je šehid, onaj ko bude poginuo braneći svoju krv – on je šehid, i onaj ko bude poginuo braneći svoju vjeru – on je šehid“. Hadis prenosi Ebu Davud (4772) i Tirmizi (1421) i kaže da je hadis hasenun-sahih. Vjerodostojnim ga je ocjenio i Albani u Irvau-l-galil (708).
Rekao je šejhu-l-islam Ibn Tejmijje, rahimehullahu: “Što se tiče odbrane časti, poput toga da nasilnik nasrne na ženu čovjeka i želi da čini razvrat, ili sa nekom od žena kojima je on mahrem, ili sa njim samim, ili sa nekim od njegove djece, onda je na čovjeku obaveza da se brani, zato što je dopušanje da nekome radi razvrat, zabranjena stvar… pa ako se to ne može ostvariti osim sa borbom (tj. odbrana), boriće se, ako je u mogućnosti.“ (Džami'u-l-mesail, 230/4)
Kao što je čovjeku obaveza da brani čast svoje porodice, tako je na toj porodici da se ne predaju napadaču, nego je na njima da se bore i brane od napadača.
Rekao je Remli, rahimehullahu: “Zinaluk nije dozvoljen ni pod prisilom, zato je haram ženi da se preda onome koji je napadne i želi da s njome zinaluči, pa makar se i bojala za sebe (svoj život, ako se bude branila)“. (Nihajetu-l-muhtadž, 8/25)
Spomenuo je Nevevi, rahimehullahu, koncenzus islamskih učenjaka da je odbrana obaveza, rekavši: “Što se tiče odbrane svojih žena, obaveza je bez ikakvog razilaženja.“ (Šerh sahihi-Muslim, 2/165)
Pa je stoga muslimanu dozvoljeno da stane u odbranu svoje časti pa makar kod njega preovladavalo mišljenje da će biti ubijen, zato što se tom njegovom odbranom postiže jedna od dvije stvari: ili će odbraniti svoju čast, ako zna da će se borbom zaštititi i da će odvratiti napadača; ili će se time postiči ono što je Allah propisao od džihada i suprotstavljanja nepravdi i nasilju, ako kod njega bude preovladavalo mišljenje da će poginuti pa makar i ne bude odstranio štetu napadača.
Rekao je šejhul-islam ibn Tejmijje, rahimehullahu: “One koji se bore protiv neprijatelja a kod njih preovladava mišljenje da će poginuti, dijelimo na dvije vrste: …i druga vrsta: da je neprijatelj onaj koji ga traži (tj. napadne), borba u ovom slučaju je borba u nuždi… i borba protiv njega je ili radi odbrane samoga sebe, svoga imetka, svoje porodice ili svoje vjere, kao što je rekao Poslanik, sallalahu alejhi ve sellem: “Onaj ko bude poginuo braneći svoj imetak on je šehid, onaj ko bude poginuo braneći svoj život on je šehid, onaj ko bude poginuo braneći svoju čast (porodicu, žene) on je šehid.“ (Rekao je Tirmizi hadis je hasenun-sahih). Stoga, njegova borba biva zbog naredbe da brani sebe i svoje žene (čast), pa makar kod njega preovladavalo mišljenje da će biti ubijen, ako se borbom može postići ono što se želi (tj. odbijanje nasilnika), a ako ne, onda je uradio ono što je bio obavezan od džihada, kao što smo spomenuli od Asima ibn Sabita i njegovih drugova.“ (Džami'u-l-mesail, 5/328-329)
Događaj Asima ibn Sabita, radijellahu anhu, prenosi Buharija (3045), od Ebu Hurejre da je rekao:
“Poslanik sallallahu alejhi ve sellem je poslao deset ljudi kao izvidnicu, i njima je za emira postavio Asima ibn Sabita el-Ensarija, djeda Asima ibn Omera ibn Hattaba. Pa su pošli sve dok nisu stigli do mjesta Hede'e koje se nalazi između Mekke i Usfana, pa je njih neko sponenuo plemenu od Huzejla kojeg su zvali Benu-Lehjan, pa su izišli za njima njih oko dvejsto muškaraca, a svi su bili strijelci, pa su pratili njihove tragove, i našli su ostatke njihove hrane od hurmi koje su ponijeli iz Medine, te su rekli: Ovo su hurme Jesriba (Medine), pa su i dalje išli za njima. Kada ih vidje Asim i njegovi drugovi, skloniše se na jedno brdo, te ih ti ljudi opkoliše i rekoše im: Siđite i predajte se, a mi vam dajemo obećanje i garanciju da nećemo nikoga od vas ubiti. Na to reče Asim ibn Sabit, emir ove izvidnice: Što se mene tiče, tako mi Allaha, ja se danas neću predati kafirima, Gospodaru naš obavjesti o nama Tvoga Vjerovjesnika. Pa su ih mušrici počeli gađati sa stijelicama i ubiše Asima i još šestoricu od muslimana. A trojica su se predala zbog ugovora i obećanja koje su im dali. Ta trojica su bili Hubejb el-Ensari, Ibn Desine i još jedan čovjek. Kada su se njih domogli, otpustili su tetive sa svojih lukova, i snjima zavezali njihove ruke. Na to reče onaj treći čovjek: Ovo je prva njihova pronevjera, i tako mi Allaha ja neću sa vama ići, meni su divan uzor moji drugovi koji su preselili. Pa su se mušrici mučili i trudili da ga povedu, ali je on odbijao a onda su i njega ubili…“
Ovde su Asim i njegovi drugovi odbili da se predaju, i pored toga što im je bilo jasno da će biti ubijeni, i da njihova borba ne doprinosi željenom cilju, a to je spas njihova života.
Druga stvar:
Na onome ko bude napadnut je da vodi računa o postepenosti u njegovom odbijanju napadača, počevši od najlakših (najblažih) načina, pa ako se tako ne može napadač odvratiti osim sa ubistvom, dozvoljeno ga je ubiti.
Rekao je šejhu-l-islam ibn Tejmijje, rahimehullahu: “On će se protiv njih boriti, tj. razbojnika (kradljivaca), postepeno… pa ako se ne može odbraniti osim sa borbom, na njemu je da se bori, pa ako pogine poginuće kao šehid, ako nekog od njih ubije njegova krv biće zanemarena (bezvrijedna, poništena), isto tako ako bi htjeli da ga ubiju, na njemu je da se brani, pa makar i nekoga ubio, i po ovom pitanju postignut je koncenzus.“ (Medžmu’-l-fetava, 34/242)
Rekao je Nevevi, rahimehullahu: “Što se tiče same odbrane, onaj koji se brani treba voditi računa o postepenosti ,i da se brani na najblaži način, pa ako se može odbraniti sa govorom, ili vikom, ili da zatraži pomoć od ljudi, onda ne treba udarati, ali ako se od napadača ne može odbraniti osim udaranjem, na njemu je da ga udari. Ako se može odbraniti tako što će odsjeći neki od udova napadača nije mu dozvoljeno da ga ubije, ako se napadač može odbiti sa bičem ili štapom, ali da onaj koji se brani pri sebi nema osim sablju ili nož, po ispravnom mišljenju mu je dozvoljeno to koristiti… u obzir se uzima potreba i stanje svakog pojedinca.“ (Revdatu-talibin, 10/187)
Treće:
Kao što je na muslimanu da brani čast svoje porodice, na njemu je isto tako da brani i čast drugih muslimanki, naročito ako ga dozivaju i traže pomoć od njega.
Rekao je Hatib Širbini: “Obaveza je braniti čast… svejedno se radilo o njegovoj časti ili časti nekog drugog.“ (Mugni-l-muhtadž, 5/528)
I zato je obaveza muslimanu da nastoji da odbrani čast muslimanke, i to iz dva razloga:
Prvi: zato što je napad na čast, ružno i zabranjeno djelo, a na muslimanu je da nastoji da otkloni zlo shodno njegovim mogućnostima. Od Ebu Se'ida el-Hudrija se prenosi da je rekao: „Čuo sam Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da kaže: Ko od vas vidi ružno djelo neka ga promjeni svojom rukom, pa ako ne bude u stanju, onda svojim jezikom, pa ako i to ne bude u stanju, onda svojim srcem, a to je najslabiji iman.“ (Muslim, 78)
Upitan je Gazali, rahimehullahu: “Ako neki čovjek napadne drugog, pa onaj koji je napadnut bude nemoćan da se odbrani, da li je obaveza onome koji može da da ga odbrani da to uradi, i da li treba platiti odštetu ako ga ubije?“ Odgovorio je: “To je obaveza, kao što je obaveza otklanjanja zla, i na njemu nije da plati bilo kakvu odštetu.“ (Fetava Gazali, str. 113)
Drugi: šerijat je došao sa naredbom muslimanu da pomogne svome bratu muslimanu. Od Enesa, radijellahu anhu, se prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu aljehi ve sellem, rekao: “Pomozi svome bratu, svejedno bio nepravednik ili onaj kome je učinjena nepravda!“ Na to reče jedan čovjek: O Allahov Poslaniče, pomoći ću ga ako mu bude nepravda učinjena, ali kako da mu pomognem ako on čini nepravdu? Odgovorio je: “Tako što ćeš ga spriječiti da čini nasilje, to mu je zaista pomoć.“ (Buharija, 6952, Muslim, 2584, od Džabira, radijellahu anhu)
Od Abdullaha Ibn Omera, radijellahu anhu, se prenosi da je rekao: Rekao je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: “Musliman je brat drugom muslimanu, ne čini mu nepravdu niti ga ostavlja na cjedilu.“ (Buharija, 2442, i Muslim, 2580)
Rekao je Ibn Usejmin, rahimehullahu: “Musliman je brat drugom muslimanu…“ tj. u vjeri, “ne ostavlja ga na cjedilu“, tj. ne predaje ga onome koji će mu nepravdu činiti, nego će ga braniti i štititi od svakog šera. Ovdje su spomenute dvije stvari, prva: da mu neće nepravdu činiti, i druga: neće ga prepuštati onome koji će mu nepravdu čintiti, nego će ga braniti, i zato su rekli učenjaci, Allah im se smilovao: obaveza je na muslimanu da brani svoga brata muslimana, njegovu čast, imetak i život.“ (Šerh Rijadu-Salihin, 2/566-567)
Muslimanka iako je griješna zbog njenog otkrivanja, taj njen fisk nije prepreka imanskom bratstvu, kao što je akida sljedbenika sunneta i džemata, i to ne poništava njeno pravo pomaganja, shodno mogućnostima.
Rekao je Uzvišeni Allah:
„Ako se dvije skupine vjernika sukobe, izmirite ih, a ako jedna od njih ipak učini nasilje drugoj, onda se borite protiv one koja je učinila nasilje sve dok se Allahovim propisima ne prikloni, onda ih nepristrasno izmirite i budite pravedni; Allah zaista voli pravedne.“ (9)
“Vjernici su samo braća, zato pomirite vaša dva brata i bojte se Allaha da bi vam se milost ukazala(10). (Hudžurat, ajeti 9. i 10)
Rekao je šejh AbduRahman Sa'di, rahimehullahu: “U ova dva ajeta ima puno koristi… i to da iman i imansko bratstvo ne nestaje i pored postojanja borbe i drugih grijeha koji su mimo širka, i to je mezheb sljedbenika sunneta i džemata.“ (Tefsir Sa'di, str. 801)
Rekao je šejhu-l-islam Ibn Tejmijje, rahimehullahu: “Od osnove sljedbenika sunneta je… i da oni ne tekfire one koji se okreću prema Kibli uopšteno zbog malih i velikih grijeha, kao što to rade haridžije, nego imansko bratstvo ostaje i pored postojanja grijeha.“ (Medžmu'l-fetava, 3/151)
Žena čije je stanje nepoznato u zemlji čije je većinsko stanovništvo muslimansko, preovladava mišljenje da je muslimanka, pa ju je stoga obaveza braniti, ali ako se ispostavi da se radilo o nevjernici, osnova je da joj njen boravak među muslimanima daje sigurnost, a na muslimanu je da brani nevjernika kome je data sigurnost, i nije dozvoljeno činiti mu nepravdu. (Vidi fetvu broj: 52901)
Rekao je Nevevi, rahimehullahu: “Dozvoljeno je onome koji nije napadnut da brani drugoga, pa makar se radilo o zimiji (štičeniku u islamskoj državi) kojeg je napao musliman, ili ako otac napadne svoga sina, ili ako vlasnik napadne svoga roba, zato što su ovi nevini i njima je učinjena nepravda.“ (Revdatu-talibin, 10/186)
Neki od učenjaka su ovu obavezu odbrane ograničili na stanje ako se onaj koji brani drugog ne boji za sebe.
Rekao je Remli, rahimehullahu: “Odbrana drugog je poput odbrane samoga sebe, kada je u pitanju dozvoljenost i obaveznost,(tj. može se upustiti u odbranu drugog ) onda kada je siguran za svoj život.“ (Nihajetu-l-muhtadž, 8/25)
Pa, stoga, onaj ko nije u stanju da odbrani drugog, na njemu je da uloži napora i potraži pomoć od drugog, i da glasno traži pomoć od ljudi i drugo što je u stanju uraditi, ako misli da će se time postići određena korist.
A Allah najbolje zna.
Izvor fetve: https://islamqa.info/ar/answers/228854/
Prevod i naslov: Menhedž
