Omer ibn El-Hattab, Ebu Hafs, je bio drugi od četvorice odabranih halifa. Prvi ko je ponio titulu emirul-mu’minin – vladar pravovjernih. Poslanik ga je nazvao El-Faruk, što znači onaj koji rastavlja istinu od neistine.
Bio je hrabri i odvažan ashab čija se pravednost navodi kao primjer, najstrožiji u vjeri, čak se spominje da bi mu se i šejtan sklanjao s puta.
Prije prelaska na islam bio je prvak u plemenu Kurejš i među onima koji su bili najviše uvažavani. Bio je utjecajan u svome narodu, pa je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio ovakvu dovu: Allahu moj, pomozi islam sa jednim od dvojice Omera! U drugoj predaji stoji: Allahu moj, pomozi islam sa onim koji je Tebi draži od ove dvojice: Omerom ibn el-Hattabom ili Ebu Džehlom (Amr) ibn Hišamom! Allahu je draži bio Omer ibn el-Hattab i on je primio islam, pet godina prije Hidžre.
Prije prelaska na islam je bio strah i trepet za muslimane, a kada je prešao na islam bio im je velika pomoć i rasterećenje. Zbog toga Abdullah ibn Mes’ud radijallahu anha kaže: “Nismo smjeli javno klanjati pored Kabe sve dok Omer nije primio islam.”1 Ikrime kaže: ”Islam se ispoljavao tajno sve dok Omer nije postao musliman.”
Ovako Omer radijallahu anha, priča o sebi prije nego što je prihvatio islam:
“Izašao sam jednog dana da ometam i uznemiravam Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, pa sam ga zatekao u Haremu, pored Kabe. Stao sam iza njega, a on je počeo učiti suru El-Hakka. Ja sam se divio ljepoti Kur’anskog stila, pa sam u sebi rekao: ‘Tako mi Allaha, on je pjesnik, kao što kažu Kurejšije.’ Tada je Poslanik sllallahu alejhi ve sellem proučio ove Kur’anske ajete: Kur’an je, doista, govor objavljen plemenitom Poslaniku, a nije govor nikakva pjesnika – kako vi nikako ne vjerujete!2 Omer tada u sebi reče: ‘Muhammed je vračar.’ Tada Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, prouči ovaj ajet: A nije govor nikakva vračara – kako vi malo razmišljate!3 I tako je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, proučio suru do kraja. Tada je islam ušao u moje srce.”4
U jednoj predaji Omer radijallahu anha kaže: “Znam da je sa Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, bilo svega trideset i devet ljudi, pa sam ja bio četrdeseti musliman. Nakon toga je Allah obznanio Svoju vjeru, pomogao Svoga Poslanika i uzdigao islam.”5
Halifa je postao trinaeste godine po hidžri, na dan Ebu Bekrove radijallahu anha, smrti sa njegovom preporukom. U njegovo vrijeme se počeo računati hidžretski kalendar i uspostavljen je bejtul-mal, muslimanski budžet. Naredio je da se sagrade gradovi Kufa i Basra, u današnjem Iraku.
U njegovo vrijeme na novčanicama je pored ostalog pisalo: „El-hamdulillah,“ ili „La ilahe illalah“, ili „Muhammedun resulullah“.
Na njegovom prstenu je bilo ispisano: „Omere, dovoljna ti je smrt kao opomena“.
Uvažavao je omladinu, pa kaže Zuhri: „Kada bi Omera zadesila neka problematična situacija onda bi se konsultovao sa mladićima, želeći se okoristiti njihovom oštroumnošću.“6
Bilo mu je dozvoljeno da za vrijeme Poslanikovog života sudi. U jednoj predaji stoji da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Čuvajte se Omerove srdžbe, jer se Allah ljuti zbog toga.“7
Omer, radijjallahu anhu, bio je najpriznatiji ashab, nakon Ebu Bekra, radijallahu anhu, na što nam ukazuje i sljedeći slučaj koji prenosi Bera’ ibn Azib radijjallahu anha pa kaže: „Nakon bitke na Uhudu Ebu Sufjan se popeo na uzvišenje i glasno povikao: ‘Je li Muhammed živ?’ Poslanik sallallahu alejhi ve sellem reče ashabima da mu ne odgovaraju. On to upita još dva puta, a niko mu nije ništa odgovarao. On zatim povika: ‘A je li Ebu Bekr živ?’ I to je tri puta upitao, a niko od muslimana mu nije odgovarao. Tada Ebu Sufjan ponovo povika i upita: ‘A je li Omer ostao živ?’ I to je tri puta pitao a muslimani mu nisu ništa odgovarali. Ebu Sufjan tada reče: ‘Znači da smo se ove trojice riješili. Omer se tada nije mogao suzdržati, pa povika: ‘Slagao si, o Allahov neprijatelju! Evo ovdje Allahovog Poslanika, Ebu Bekra i mene, svi smo živi i tebe sa nama čeka težak dan…’“8
Bio je vrlo pronicljiv što potvrđuju sljedeći tekstovi.
Alija, radijallahu anhu, kaže: „Govorili smo da melek govori preko Omerovog, radijallahu anhu, jezika.“
Ovu izreku pojašnjava sljedeći hadis u kojem Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem kaže: „Allah dželle šanuhu je učinio da istina bude u Omerovom srcu i na njegovom jeziku.“9
Abdullah ibn Omer, radijjallahu anhuma, prenosi da je njegov otac Omer rekao: „Moje mišljenje je Allah dželle šanuhu podržao u tri slučaja: vezano za Mekami-Ibrahim, propis hidžaba i slučaj zarobljenika na Bedru.“
Prenosi se da je Omer predložio da se pored Mekami-Ibrahima klanja, pa je objavljen Kur’anski ajet u kojem se naređuje da se nakon tavafa klanja dva rekata pored Mekami-Ibrahima.
Također je Kur’anski tekst podržao Omera po pitanju obaveznosti pokrivanja žena i njegovo mišljene o zarobljenicima na Bedru je bilo ispravnije.
Također je poznat događaj kada je umro glavni munafik Abdullah ibn Ubejj ibn Selul, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je pozvan da mu klanja dženazu-namaz. Kada se Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem primakao želeći da mu klanja dženazu, prišao je Omer radijallahu anha i rekao: „Allahov Poslaniče, pa zar ćeš njemu klanjati dženazu a on je radio to i to i govorio to i to?“ I nabrojao je njegove postupke. Poslanik sallallahu alejhi ve sellem se blago osmjehnuo i rekao: „Pusti me Omere, meni je dato da izaberem i ja sam izabrao.“ Mislio je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem na kur’anski ajet o munaficima: „Molio ti za njihov oprost ili ne molio, pa čak kad bi molio sedamdeset puta, za njih, Allah im neće oprostiti.“ Poslanik tada reče: „Kada bih znao da će im Allah oprostiti ako budem molio više od sedamdeset puta, ja bih molio više od sedamdeset puta.“ Tada je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem njemu klanjao dženazu, ispratio ga i stajao pored njegovog kabura (moleći za njega).
Mnogi su se začudili Omerovoj hrabrosti da se protivi Poslaniku sallallahu alejhi ve sellem. Nije prošlo malo vremena nakon toga pa je objavljen ovaj Kur’anski ajet: „Nemoj više nikom od njih klanjati, niti stajati pored njihovog kabura.“ Tako da Poslanik sallallahu alejhi ve sellem više nije klanjao dženazu nikom od munafika za svoga života.10
U vrijeme Omerovog hilafeta islam se proširio na mnoge strane svijeta, pa se kaže da je u njegovo vrijeme sagrađeno dvanaest hiljada minbera.11
Ebu Lu’lu’ Fejruz, koji je bio perzijskog porijekla, ubio je Omera radijjallahu anha napavši ga sa leđa, za vrijeme sabah namaza. Ubo ga je nožem te je Omer radijjallahu anha nakon tri dana preselio na ahiret.
Dok je ležao na smrtnoj postelji, poslao je svog sina do Aiše, radijallahu anha, sa ovakvim pitanjem: „Reci joj ovako: ‘Pita te Omer ibn el-Hattab da li mu dozvoljavaš da se ukopa pored dvojice svojih drugova?’“ Nije rekao: „Pita te emirul-mu’minin“, da ona to ne bi razumjela kao naredbu. Ona mu je tada odgovorila: „Mislila sam sačuvati to mjesto za sebe, ali ću ga ustupiti tebi.“
Izvor: NUM
Obrada i naslov: Menhedž
1 El-Isabe, od Ibn Hadžera, 3/511.
2 Sura El-Hakka, 40.-41.
3 Sura El-Hakka, 42.
4 Ovu predaju je zabilježio Ahmed, pogledaj El-Isabe od Ibn Hadžera, 3/511.
5 Hil-jetul-evlija’, 1/41.
6 El-E’alam od Ziriklija 5/45.
7 El-E’alam od Ziriklija 5/45.
8 Hil-jetul-evlija , 1/39.
9 Hil-jetul-evlija , 1/42.
10 Hil-jetul-evlija’ 1/42.
11 El-E’alam od Ziriklija 5/45.
